Vanredno stanje u duši – kako da zadržite stabilnost i kada vam izmiče tlo pod nogama

Piše: Sanja Obrenić, klinički psiholog i psihoterapeut

Život je oscilacija 

Ako bacite kamenčić u mirno jezero, on će privremeno uzburkati površinu, i u prizoru širenja koncentričnih krugova možete uživati. A onda, sve se ponovo vraća u stanje početnog mira… U takvim događajima u životu najlakše se snalazimo –sve je predvidivo, unapred poznato, ponekad čak i dosadno, pa organizujemo za sebe i svoje bližnje različite aktivnosti da „uzburkamo“ svakodnevicu, kako nekil judi kažu, da „malo akcijamo“ i u tome uživamo, da bismo se, nakon toga, srećni i zadovoljni ponovo vratili u stanje mira. 

Promena je jedina konstanta 

Nekada kreiramo veće promene. Biramo novi posao, selimo se u lepši stan ili u drugi grad, stupamo u brak, rađaju se naša deca, biramo škole za njih, studije u drugom gradu ili drugoj zemlji… I čini nam se da smo gospodari svog života, i da svoj život držimo pod kontrolom u svakom trenutku. A šta kada se desi da oko nas počinju da se događaju promene, „ničim izazvane“, nenajavljene, dramatične, nepredvidive…  

Ne možemo prebaciti na drugi kanal na televiziji i reći da, iako je strašno, nas to ne dotiče… Isti taj televizor, ovoga puta na svim kanalima naše zemlje i sveta, objavljuje isto. Vanredno stanje!!! 

Prvi impuls koji imamo je praistorijski – da pobegnemo! Ali, ovoga puta nemamo gde… Prva emocija koja se javlja je iznenađenje, zatečenost, kao paralisani stojimo u mestu i ne znamo šta da radimo… I onda počinje da se ruši čitava kula planova koje smo imali za ovu godinu… I onda postajemo fokusirani na jedan jedini današnji dan i sve što on nosi… I, konačno, shvatamo da je,  nasuprot potrebi da kontrolišemo događaje, PROMENA jedina konstanta! I bivamo poraženi, jer to do sada nismo shvatili. I tako poraženi, nastaloj promeni moramo da se prilagodimo! Da bismo preživeli! Uhh! 

Suočavanje počinje prihvatanjem 

Prva i najvažnija stvar koju moramo preduzeti jeste da PRIHVATIMO PROMENU!

A zatim ide informisanje o svemu onome što se u našem životu menja. Kada to uradimo, nastupa potpuna reorganizacija života, a u našoj duši nastaje jedno posebno „vanredno stanje“ ispunjeno brigom, strahom i neizvesnošću. Shvatamo da nam može biti ugrožena egzistencija, gubimo osećanje sigurnosti i sve više smo svesni opasnosti koje vrebaju nas i naše bližnje. Jer, ugrožene su naše bazične potrebe – da sačuvamo svoj fizički integritet i da se osećamo bezbedno.

Sve dužom izolacijom, odnosno, ostajanjem kod kuće, ugrožava se i naša urođena potreba da budemo u kontaktu sa drugim ljudima, posebno sa onima koje volimo i koji nas vole.

Sve izgleda kao da nam se sistem raspada… A, da li je zaista tako?

Mi dajemo smisao onome što nam se dešava 

Misli koje mislimo i osećanja koja imamo upravljaju našim životom. Ali, evo iznenađenja! Mi upravljamo svojim mislima i osećanjima koja će pratiti naše misli! I, dolazimo do suštine: MI DAJEMO SMISAO ONOME ŠTO NAM SE DEŠAVA! Aha! 

Neki ljudi će reagovati anestezirano…    

Oni negiraju ozbiljnost situacije, jer nisu u stanju da se suoče sa svim mogućim ishodima koje ova situacija nosi… Pomalo podrugljivo se odnose prema komšijama koji preduzimaju sve preporučene preventivne mere.

Primetićete ih u prolazu, dok idete u nabavku sa rukavicama i maskom na licu, i gledate na sat koliko još vremena imate do nastupajuće zabrane izlaska, kako opušteno sede u bašti kafića i ćaskaju, poneki grickaju plastičnu kašičicu kojom su mešali šećer u kafi, vežbaju na spravama u parkovima, dovode decu da se zajedno igraju na spravama, a kada dođe vreme zabrane izlaska, „fenomenalno se druže sa komšijama, onako kako nikad nisu“…

U osnovi ovakvog ponašanja je duboka nesigurnost, koja se kompenzuje suprotnim ponašanjem i ne dovodi ni do čega dobrog. 

Drugi će dozvoliti panici da ih obuzme    

Primetićete, takođe, ljude koji pokušavaju da izađu iz zgrade, sa uredno stavljenim rukavicama i maskom na licu, ali, ipak, trude se da ne dodirnu ništa, a ako sretnu nekog poznatog na putu do apoteke ili supermarketa, ne  zastaju, kratko odgovaraju na pitanja „kako su“, i žure dalje.

Njih ćete skoro svakodnevno susretati u redovima ispred apoteke, jer im treba još lekova, još sredstava za dezinfekciju, još rukavica… „Šta, nema!?“, razrogačenih očiju će vikati na apotekarku, ne znajući da li u tom trenutku više mrze nju, ili državu, ili svet, one koji su nam ovaj virus doneli, one koji upravljaju svetom, komšiju koji je kupio poslednju masku…

Onda će otići do supermarketa da, za svaki slučaj, kupe još jedno veliko pakovanje od deset kesa brašna, isto toliko šećera („neće da se baci“), i, uh, umalo da zaborave, isto toliko ulja… Dok stoje u redu na kasi setiće se da su mogli da uzmu još koji kilogram praška za veš, i još koji sapun, jer, ko zna kol’ko će ovo da traje… I još jedan džak krompira, obavezno!

Ovako reaguju ljudi koji imaju slabo, ili uopšte nemaju osećanje sigurnosti, pa preteruju u svim merama, misleći da će jedino tako sve dobro da prođe. 

Rešenje je u sredini – uradi ono što možeš da uradiš!    

Najbolja za naše psihičko i fizičko zdravlje je ona „srednja varijanta“. Zapitajte se: „Šta mogu da učinim, a da se moji bližnji i ja osećamo sigurnije?“.  

U redu, poštujte preporuke lekara i ponašajte se oprezno, nosite masku i zaštitne rukavice kada izlazite iz kuće i idete u nabavku, držite propisano odstojanje u redu pred kasom, kada dođete kući dezinfikujte sve ono što treba, i… pustite…

Setite se pokušaja kontrole nad svim događajima u vašem životu, sa početka ovog teksta! Ne možete sve da kontrolišete! Ali, šta sada? Kada ste uradili sve ono što treba, odlično, sada bi trebalo da verujete! Da se umirite! Deca gledaju u vaša lica. Deca se ogledaju u njima. Odatle dobijaju informaciju o težini situacije.

Setite se italijanskog filma „Život je lep!“. Možda je vreme da ga ponovo, sada porodično, pogledate! Možda, ako ga niste gledali, da ga pogledate prvi put. I da naučite, ili da se preslišate, kakav smisao dajete onome što se događa sada, u ovom trenutku, ovde gde se nalazite. 

Aha!  

Duboko izdahnite… To su prirodno umele još naše bake… Izbacite teret, brigu, strah, šta god da vam pritiska grudi iznutra…

Zagrlite suprugu, i pogledajte one fotografije sa venčanja koje nikako niste stizali da sredite…Pomilujte ćerku koja piše domaći zadatak na niskom klub stolu u dnevnoj sobi ispred televizora… Pozvonite na vrata komšiji za koga znate da živi sam. Pitajte ga šta mu treba iz prodavnice, apoteke, banke gde podiže penziju… Smejte se zajedno… Dopisujte se… Razgovarajte… Pa, bar sada imamo bezbroj mogućih načina da besplatno komuniciramo do mile volje!

Evo šta treba da radite:     

• informišite se ujutru i uveče o toku epidemije i merama koje se preduzimaju; ne više od toga, jer višak informacija ovde znači konfuziju u glavi, a samim tim i manju funkcionalnost; 
• preduzmite preporučene mere zaštite; ako imate decu ili starije ukućane, obavestite ih o tome kako ćete se od sada štititi od infekcije; 
• održavajte životnu rutinu (imitirajte normalan život) koliko god je to moguće; 
• budite u kontaktu sa ljudima koje volite; 
• planirajte i organizujte dan; 
• iskoristite vreme za san i odmor, umor koji osećate potpuno je normalan; 
• govorite o tome kako se osećate i koje su vaše potrebe; saslušajte ukućane i prijatelje dok vam govore kako se oni osećaju i šta im treba; uvažite to što čujete; 
• nađite vreme za sebe svakoga dana i tada radite stvari koje vas opuštaju i koje volite; 
• trudite se da održavate kakvu-takvu fizičku aktivnost, time ćete relaksirati telo i omogućiti energiji da slobodno cirkuliše; 
• hranite se zdravo: pošto više vremena provodite kod kuće, u stanju mirovanja, smanjite malo količinu hrane koju unosite; obezbedite sebi voće i povrće, da biste ih svakodnevno unosili, u njima je obilje vitamina i minerala koji će hraniti vaše telo, a telo je hram vaše duše! 

Kako da pomognete starijim članovima porodice:     

• nežno ih ohrabrite da se staraju o sebi, o spavanju, hrani, relaksaciji; 
• podržite ih u održavanju rutine; ako ne mogu da izlaze napolje, pitajte ih šta im treba i idite u nabavku umesto njih; 
• podstaknite ih da uživaju u nečemu i pridružite im se ako je to moguće; 
• slušajte ih pažljivo; 
• probajte da se stavite u njihovu kožu kada vam o nečemu govore; 
• izbegavajte rečenice: „Znam kako ti je“, „Nije to ništa“, „Evo, na primer, ja…“, umesto toga recite:“Vrlo je teško prolaziti kroz sve ovo… Ali, proći će! Seti se šta smo sve pregurali! Šta ti je tada pomagalo?“